Neverovatno. Neverovatno je da sam sa svih putovanja zapamtio jedino samoću. Uzvikujem: umetnost je žrtva! U Firenci sam video, čuo i probao - nisam zapamtio. U najstarijem gradu na svetu, u turskom delu Kipra, pio naveče Raki, udisao mediteran i pažljivo probao male porcije kulinarskog sladostrašća. Pipnuo sam ostatke Vizantije. U Barceloni se gostio vinom sa senatom, u Gironi osluškivao tragove misterije, u Berlinu svirao na Behštajnu sa početka prišlog veka, u Londonu ocenjivao sa najuzvišenijima, u Belgiji pio manastirska piva, u Rumuniji rukopoložio, u Parizu vaskrsnuo… I tako u skoro svim lepim mestima u Evropi… svirao, svirao, svirao… Pa ipak, nema ni reči o tome na ovom Blogu. Samo siva realnost. Da li je to zbog toga što mi je srpska datost draža od evropske zadatosti ili sam u umetnosti otišao isuviše daleko? Čudan sam samom sebi. Mogao bih da i ovde živim te mnogobrojne doživljene zlatne trenutke, pa ipak - sedim garav od svakodnevice, požuteo od vremena i moje ulice. Umetnost je žrtva! Odgovoran sam, previše sam odgovoran…