Juče sam, po ko zna koji put u poslednjih mesec dana, utonuo u ono sumorno stanje duha koje je, sasvim izvesno, uzrokovano mojim svesnim odricanjem od stvari koje mi život čine lepšim. Izbori su iskrvavili poslednju kap mog, ionako nedovoljnog strpljenja. Ipak, nakon što sam predveče poslušao snimak Šumanove “Krajslerane” i Prokofijevljeve druge Sonate u izvođenju moje divne profesorke iz Moskve, vratilo mi se odlično raspoloženje. Podsetio sam se naime, na sve slike i uspomene koje moj duhovni svet čine funkcionalnim. U tom svetu, sasvim izvesno nema mesta za politiku i te, za mene čudne muškarce koji se utrkuju u tamnim odelima po poslednjoj modi. U tom svetu na zidu vise slike Nojhauza, Rihtera, Eliso i svih drugih mnogobrojnih divova velike epohe pijanizma. Zašto menjati raj za pakao? Zbog čega menjati neuspeh za uspeh? Nakon pomenutog koncerta velike Eliso, vratio sam se u normalno stanje. Odreći se te blagodeti značilo bi propast. To je bogohuljenje!

19. maj 16:33 - edit:
danas sam uspešno filtrirao vesti iz politike.