Comments on: Silovanje rečima

By: Dejan Sinadinović

Dejan Sinadinović — Sat, 12 Jul 2008 18:52:40 +0000

Avaj, drugost se ovde prepoznaje kao onespokojavajuća ne-pripadnost, jeziva odrođenost od sopstvene primitivne običajne poetike. Drugost je strani faktor koga se užasavaju kao zveri koje osete poznato drvo obeleženo tuđim mirisom. U razvijenim društvima se drugost prihvata kao data zadatost dok se kod nas ona uzima kao nesretna zadata datost :) Tako je to. Hvala.

By: Srdjan Damnjanovic

Srdjan Damnjanovic — Sat, 12 Jul 2008 11:56:26 +0000

Uz pametan Red ide i umna Razlika. Samo postojanje i priznanje Razlike odredjuje nas odnos prema hijerarhiji vrednosti. Pre izvesnog vremena proveo sam vece u operi SNP-a. Istu predstavu gledao sam pre dvadeset godina, kao sasvim mlad covek. Mnogi izodjaci nisu vise sa nama, a ni moji bliznji sa kojima sam bio na toj predstavi. Sadasnji prvak SNP-a je u ondasnjoj predstavi imao manje vaznu ulogu, a u sadasnjoj glavnu i ja sam sa uzivanjem ustanovio njegov rast, zrelost i snagu glasa, ali i odmerenost i takt. Izjutra, video sam prvaka nase opere ispred autobuske stanice. Jednostavno, ne radi se o tome da on ne zasluzuje jutarnji autobus, zato sto u nasem komsiluku svaki lokalni capo di mafia vozi neko amfibijsko vozilo, nego zato sto je pogazen princip Razlike. A bez Reda i Razlike zamire svako stvaralastvo.
Nikada u novijoj istoriji covecanstva nisu postojale vece razlike nego u Firenci Medicijevih, a to je vreme najvisih uzleta duha u slikarstvu, filozofiji i graditeljstvu. A tek Venecija u doba Vivaldija i Monteverdija, ili London u za vreme Hendla! Ne treba biti upucen u tzv. sociologiju umetnosti (stvaralastvo nema nikakve veze sa drustvom i drustvenim uzrocima), pa shvatiti da je zahvalniji polozaj umetnika-preduzetnika (bio on uspesan kao Hendl, ili raspikuca kao Mocart), nego zavisnika od mecene ili crkvenog sluzbenika. Svest o Razlici je strasno vazna, jer nam omogucava da uprkos nerazumevanju Drugog i Drugosti, ostane postovanje Drugog i dostojanstvo tudje i vlastite licnosti. Kada ne postoji sloboda ucvrscena u karakteru i obicajima, onda nista drugo ne preostaje nego prosveceni apsolutizam.
Ocekuje me desetodnevno odsustvo iz Novog Sada, ali me je cerka razveselila ponudom da ponesem njen stari laptop, a sta sam sve nasao u njemu! Mocartov Masonic Funeral (Keith Jarret), Sumanove simfonije…
Srdacno, Srdjan.

P.S.
Sjajan je GRAD U PLAVOM!

By: Dejan Sinadinović

Dejan Sinadinović — Fri, 11 Jul 2008 20:01:50 +0000

Srbiji više nego ikad treba prosvećeni apsolutizam, to je neizbežan zaključak. Ne može se pustiti nedorasla svetina da radi šta joj se prohte (sada će odmah da me proglase da sam ovakav i onakav…). Ovoj zemlji je potreban jedan pametan red. Red, a ne podilaženje najsmešnijim tribalnim običajima! Jedino ne znam da li je posle svega ostalo pametnih?
Srđane, hvala na komentaru!

By: srdjan damnjanovic

srdjan damnjanovic — Fri, 11 Jul 2008 18:50:11 +0000

Bio sam zatecen jos jednim svedocanstvom o slamanju ljudske intime. Nase granicne situacije, ljubav, smrt, neuspeh, jesu najtananiji sadrzaj naseg ja, a osecanja, primarna veza naseg ja i sveta. Zatvorenost nase intime jeste uslov vrednosnih sudova – u to se ne ulazi bez preke potrebe, mi samo nasim osecanjima vrednujemo i dozivljavamo svet. Zasto se jurisa na nasu intimu? Zato sto gubitkom intime prestajemo biti karakteri i licnosti, a postajemo ljudi mase koji upijaju nametnutu, preokrenutu vrednosnu hijerarhiju.
Hronika nasih zivota moze se ispisati i kao niz jurisa na intimu. Onaj ko se prvi razotkriva najcesce to cini iz pozicije moci – desetar ondasnje JNA mi posle desetominutnog poznastva prica o svom ocu, koga bi najradio ubio. Majstori koji defiluju kroz moj stan drsko gaze sopstvenu intimu, demonstrirajuci sta bi tek uradili sa mojom.
Slazem se da prica o nasoj azijskoj, balkanskoj, panonskoj, slovenskoj dusi ima veze sa izlivanjem nase intime. Ali, ukoliko pogledamo svadbarske obicaje, pedagoske obrasce i drustvene rituale, sto su institucije totalitarnije i autoritarnije, to polazu vise prava na ljudsku intimu. Preko organizacije prostora, favorizovanja kic umetnosti – a to je tek pravi vasar intime. Koliko mi je potrebno da coveku od 18 godina objasnim kako neka pesma nema veze sa pesnikovom intimom, nego sa strogim izrazom lepote, kada je sve u njegovom vaspitanju i zivotu bilo usmereno ka tom vasaru intime, a ne ka tajni i skrivenosti lepog.

By: Crvendać

Crvendać — Fri, 27 Jun 2008 12:44:41 +0000

Ne zanima me ni da li je to besmisleno jadanje orijentalno, ni da li je to ono sto stranci vole kod nas (mos misliti), ni da li time neko leci svoje komplekse… Meni je to potpuno neukusno i nevaspitano, smetalo bi mi i ovde, i negde u Evropi, i na Marsu. Nema za to opravdanja. Potpuna malogradjanstina, bez obzira na to gde se odvija.

By: duca

duca — Fri, 27 Jun 2008 09:38:41 +0000

Slazem se sa svim navedenim, majstor leci komplekse i to nije sporno. Daleko da to opravdavam ili u najmanju ruku podrzavam ali svakako razumem. Posmatrajuci iz konteksta da strance u Srbiji najvise odusevljava prisnost Srba prema njima, valjda to u nasem narodu podrazumeva i drugu stranu medalje koja se ogleda u kukanju nepoznatim ljudima poput Vas. Nema to veze sa Beogradom, Novim Sadom vec je to fenomen vezan za mentaltet naseg naroda ili kao sto ste i sami naveli to je nasa orijentalna kultura. Da li tu prisnost treba iskoreniti ili smo mozda po tome jedinstveni svakako je pitanje za strucnjake. A sto se kompleksa tice, njih ima svuda, i bice ih uvek. Na nasu veliku zalost ljudi nisu savrseni i sa time se treba pomiriti ma koliko smetalo i ponekad bolelo.

By: Dejan Sinadinović

Dejan Sinadinović — Fri, 27 Jun 2008 08:35:17 +0000

Evropske običaje pominjem samo kao razliku, nikako kao dobar primer! Dalje, valjda je jasno da postoji razlika u tome kada ti se prijatelj izjada i kada te majstor (koji treba da radi za dnevnicu koju mu uredno plaćaš) spopadne sa idiotskim pričama koje leče njegov kompleks niže vrednosti? Zar ne? Ili je i to postalo normalno u Beogradu?

By: duca

duca — Fri, 27 Jun 2008 08:26:19 +0000

Pre 7 dana zove me drugar na kafu sa recenicom “Moramo da popričamo, tačnije ne treba mi savet nego jednostavno želim da to nekome kažem, a ti samo sedi i slušaj”. Majka mu ide na operaciju pa mu je lakše kad priča o tome. Možda su evropske tekovine malo drugačije ali “Čovek nije čoveku vuk”, ako je nekom lakše da priča o tome zašto ga ne bi saslušali, pa čak i ako je neznanac.