Celina i isečci. Tutti i dipinti Za razmatranje i razradu.

Muza iz mladosti, devojka neobične lepote - za mene u to vreme bezmalo mitsko biće - osmehuje se osmehom Bahantkinje i gleda očima Venere, urezuje se u dušu da ne izbledi čak ni nakon mnogo godina. Snažan doživljaj koji kasnije utiče na formiranje unutrašnjeg sveta. Pred tom tajnom bih uvek ostajao ćutljiv i povučen. Mladalačka zanesenost povukla je krvave tragove u duši; očigledno je da sam tada naišao na važan znak kraj puta. Neprocenjivo iskustvo…

Čovek uvek ostaje veran svojim uspomenama. Zrelost nema veze sa hirovitim strastima prošlog vremena; razumnost i razboritost sa nekadašnjim opsesijama. Mi zapravo živimo i jedan paralelan život, život koji u suštini ne poznaje realne okolonosti pa opet donekle ima uticaja na njih. Taj i takav život je udaljen od vremenske i prostorne ravni. Za čoveka je vremenska i prostorna realnost tek okvir za zadovoljavanje fizioloških potreba. Čitav jedan svet međutim, ostaje skriven duboko u tami podsvesnog i tek delimično naslućenog. U njega se sa lakćom smeštaju okolnosti, događaji, ljudi - mesta i čitavi gradovi se tiskaju u duši da osvetle nepoznate hemisfere, delove života koji se gube u magnovenju kroz sekunde koje neumitno protiču. Prozrak uspomena je za mene unekoliko važniji od stvarnih okolnosti, to je isečak nebeskog plavetnila koji se nazire kroz grane i lišće te velike krošnje drveta života. To je svojevrstan negativ koji našem postojanju daje smisao. Život koji živimo nije ništa drugo do odjek tajnih okolnosti, skrivenih značenja i različitih sećanja iz dubine jedne druge vaseljene. Eh, treba se snaći u tom svetu punom simbola i alegorija!

Drvo nije isto kada je naslikano na plavoj i crvenoj podlozi. Pejzaž iza drveta je važniji od samog drveta. Uvek sam fantazirao o mogućnosti da percepiram negativ jedne likovne, pa čak i muzičke kompozicije. Umesto zvuka čuti sve pauze! U njima se događa zvuk - pauze i tišina drže muziku. Moj život je odjek zbira tajnih opažaja. Kao kod autističnih ljudi. Kao kod savanta kojima je desna hemisfera mozga aktivnija od leve.

“Zemljom hodim, nebo me drži”. Negativ naše stvarnosti je stvarniji od životnih pozitiva.

Dodatak, preciziranje (da ne zaboravim) 14:35

Dalje: predratno Sarajevo, šetnja po Baš čaršiji, besmislen razgovor o mesu za ćevapćiće. Lepo vreme, Lakić-Zogović koji mi pripoveda o svojoj tragičnoj i nesrećnoj ljubavi. Moja raskrvavljena osećajnost, prikrivena žudnja. Zatim lift, zagušljiv i težak vazduh, Ona koja se otvara kao ponor, ja uzmičem, san koji se razpršuje i docnije - kajanje. Nikada nisam umeo da dodirnem svoje ideale. Uvek kada bi ih dodirivao oni bi nestajali kao baloni od sapunice. Želja za nepovredivom fortifikacijom ideala jača je od moje, ionako prekomerne strasti. Pomislio sam: nikada ne možeš voditi ljubav sa idealnim, bar ne u svetu o kojem danas pišem. Tada još nisam znao da jedem život ustima. Kasno sazrevam. Kasnije je rat duboko, duboko u meni učvrstio mirise i svetlost te noći. Umesto tragedije koja se odvijala, ja sam video nas dvoje na Baš čaršiji i u zagušljivom liftu hotela u kome smo odseli. I to je sve.

Oh! quand je dors, viens auprès de ma couche,
comme à Pétrarque apparaissait Laura,
Et qu’en passant ton haleine me touche…
Soudain ma bouche
S’entrouvrira!

Vicomte Victor Marie Hugo (1802-1885)
Franz Liszt - “Oh! quand je dors” S. 282i (LW N11/1) 1842