Bio sam prekjuče sa Isidoriom na izložbi “Lubarda 1907-2007. Između slike prirode i prirode slike”. Otišli prvo pogrešno do Muzeja istorije Jugoslavije preko puta Skupštine (tako piše na prospektu koji sam dobio od Muzeja savremene umetnosti - Muzej istorije Jugoslavije), shvatio da tu nema ni L od Lubarde (muzej se renovira) pa sam telefonirao, sav zgranut, Muzeju savremene um. Oni mi kažu da je izložba u odeljenju Muzeja istorije Jugoslavije koji se nalazi u Kući cveća (Muzej 25. maj). Vrlo dobro! Odvezli se do Kuće cveća, nema gužve- nedelja. Bili ispred ulaza već u 11.00, izložba se otvara, u inat svim normalnim običajima, tek u podne. Niko ne zna zašto… Isidora i ja krenuli do Titovog groba da ubijemo vreme. Fantastično! Mrtav Tito i gomila štafeta mladosti. Prošlost bez prašine. Tamo nas snašao čovek srednjih godina koji me petnaest minuta (na Isidorin užas) ubeđivao da je Lubarda bio prevarant. “Šta ćete tamo? Bolje idite da vidite šta je sve Tito dobio na poklon. To ti je umetnost, brale moj. Narodnje nošnje!” Ja se pritajio, kao da sam u istoj onoj opasnosti u kojoj se našao moj pokojni deda pedesetih prošlog veka. Kaže mi još taj, da je Lubardu Tito napravio, da bi kasnije mogao da poklanja zauzvrat njegove slike (poklon za poklon). Kao, Tito je zaslužan za sve. Fantastično. A Lubarda? Lubarda je dubok i osunčan znojavim suncem. I još mokar od morske vode. Sasvim opčinjujuć, bez obzira na Tita. Pitam moju Jelu Vajarku, šta kaže na Lubardu? Prevarant, a? Dabogme, prevarant!