Richard Strauss – Morgen Op. 27-4 (Mackay)

I to u sasvim neverovatnim prilikama; ujutro, posle ručka ili u nekoj slučajnoj pauzi kada ova melodija u magnovenju nađe put do moje duše. Svirao sam je sa Anetom Ilić, pre nekoliko godina. Ona zna kako se ova pesma peva… Danas je slušam u izvođenju Džesi Norman i Lajpciškog orkestra sa Kurtom Mazurom. Gospode, kako je ova pesma tužna, kako potresna, kako je uzvišena i bezvremena! Rihard Štraus je kompozitor koji čija muzika kod mene uvek proizvodi burne reakcije. To je velika blagodet za profesionalne muzičare sviknute na analitičnost. U istom opusu je i jeziva “Ruhe, meine Seele” od koje se diže kosa na glavi. Ove pesme još jednom pripremamo Aneta i ja za koncert na Kolarcu 15 septembra. A čovek pomisli da se one ne mogu izvoditi, da se samo mogu slušati…

MORGEN

Und morgen wird die sonne wieder scheinen
Und auf dem Wege, den ich gehen werde,
Wird uns, die Glucklichen, sie wieder einen
Inmitten dieser sonnenatmenden Erde….

Und zu dem Strand, dem weiten, wogenblauen,
Werden wir still und langsam niedersteigen,
Stumm werden wir uns in die Augen schauen,
Und auf uns sinkt des Glukes stummes Schweigen….

TOMORROW

Tomorrow’s sun will rise in glory beaming,
and in the pathway that my foot shall wander,
we’ll meet, forget the earth, and lost in dreaming,
let heav’n unite a love that earth no more shall sunder…..

and towards that shore, it’s billows softly flowing,
our hands entwined, our footsteps slowly wending,
gaze in each other’s eyes in love’s soft splendour glowing,
mute with tears of joy and bliss ne’er ending….