Neki ljudi pokazuju fantastičnu pasivnost u odnosu na realnost koja ih okružuje.

U svojoj nemoći da primete važne događaje ali i efemerne situacije iz svakodnevnog živora, oni se nameću kao čudni, za svet u kome živimo, ambivalentni predstavnici jedne drugačije realnosti. U njoj se lako zaboravlja na nužnost reagovanja.

Upoznao sam jednog naučnika kome je za vreme važnog sastanka na kome smo obojica prisustvovali zvonio telefon. Čovek je besomučne zvonjave telefona postao svestan tek nakon što su svi učesnici skupa uperili pogled u njegovom pravcu. Tada je on, smušeno i panično počeo da opipava džepove i da tiho proklinje dosadnu napravu. Napokon je pronašao telefon ali se poziv već završio. Nakon samo nekoliko minuta ova je scena počela da se sekvencijalno unedogled ponavlja. Pitali smo ga napokon, zbog čega ne isključi prokleti telefon? Unezvereni čovek je šapatom odgovorio da ne ume.

Pronalazim dragocenost u razlici između onih koji ne mogu da vide i nas koji pokušavamo da ne vidimo. Prvi žive sasvim spokojno u svom neopažanju dok ovi drugi u koje spadam i ja, gutaju vrelu žgaravicu svakodnevice.

U razlici o kojoj pišem odigrava se život.